Sranjizam

.

15.01.2015.

Haj ti prva

Često legnem umotan pitanjem,
da li će mi kad umrem puno ljudi
doć na dženazu.

Podsjeti me na to nečija nagla smrt.

I onda pričam sebi dugo u noć,
kad već jednom melek smrti dođe u našu avliju,
nek tebe prvu povede.
Nije što se bojim,
al ne bih volio da ostaneš sama,
ko sve te žene što ostanu same
kad im muževi odu,
pa da te svijet iz sela još danima poslije dženaze bihuzuri,
dok im ti drhtavim rukama sipaš kafe i sokove.

Ostaću ja,
nek meni dolaze na žalost i spominju sve te ine sitnice
što će se nać među arheološkim iskopinama
jedne povijesti naše.
Pa ću im sav neveseo govorit jah,
izgovarat tvoje ime ko da sam pročitao sve ruske romane
ovoga svijeta,
i pričat o našoj mladosti,
toj ljubavi dvoje djece sa Balkana,
predvorja Istoka
i bekstejdža Zapada.

15.01.2015.

poema koja nema svog pjesnika

Pederi po obroncima Kilimandžara..
Bile su to tužne priče o tužnim ljudima..
Koje je Rade poznavao i volio..
Ali sve ima svoje granice,
pa tako i obronci Kilimandžara..
I krajevi sveta..

Uspomene, to su beli novci
za crne dane

Otvorio sam joj se ko stranica od traktora.
Danas prolazimo jedno pored drugog
ko dvije manekenke kad se mimoiđu na bini.
ko pored sergije u džamiji.
ni da pogleda.
sad kruze price o njoj
ko o vasi ladačkom

Nije život piši-briši

Da hoće jednom doć neki velki Džiglipaf,
i da zapjeva i da svi pospimo,
i da nas on onda šara po licima flomasterom,
a da mi spavamo,
da nismo budni,
da nismo svjesni,
da nismo ovdje,
da smo negdje drugo,
da nismo mi,
da je neko drugi,
da živimo neka druga vremena,
neke tuđe živote.

U 4 ujtru je sve tužno i sjetno.
Možda u 4 ujtru umiru psi.
Saću leć i zamišljat ples tužne djece,
rasprodanih uspomena,
koja nose veknu hljeba pod miškom.

Kažu da krave plaču kad im zakolju telad..
Sve više djece alkoholičara u BiH.
Sve je to trista pena od života...
Na kraju ti ostane da odhukuješ.
02.01.2015.

Tople ljudske priče

Poželi čovjek nerijetko da se negdje osami, da ga niko ne gleda, ako ništa da rovi nos...

 Prošla su evo i sva praznična veselja, a nekako se uvijek poslije svih tih pijanih bošnjačkih sijela shudim i stidim sam sebe, iz nekih samo meni znanih razloga, pa vraćam film pokušavajući se prisjetit šta se sve izdešavalo kontajući kako bi najbolje bilo kad bih imo tahograf ko u tamića da poslije takvih provoda znam gdje sam sve bio. Često se poslije pijanih noći prisjetim i perioda kad sam stanovo i konobariso u Sarajevu, i sve se kanim da vam to ispričam. A i ti ljudi s kojim sam stanovo su ako ništa zaslužili da uđu u jednu priču. Bilo nas je četvorica. Ja, Mali, Mahe i Eda. Četiri jahača apokalipse. Malog smo još zvali Solsker i Ćićarito. Eda je u nekim situacijama bio Edara, dok je Mahe uvijek bio Mahe al kad bi se on sam predstavljaj uvijek bi odrecituj Ja sam Mahir Filan, 24 godine, Gornji Vakuf, osmi dva. Svi smo bili konobari i svaki priča za sebe. Mislim da je muška ljubav nešto predivno. Ona se odvijala u velikoj šutnji i međusobnom poštovanju. Al ne mislim na pederluk. Jer lahko je zaboravit ljude s kojim si škembe nabaciv'o, al ljudi s kojim si zajedno gladov'o se ne zaboravljaju tako lahko. Tako nekako bi to Majakovski znao reći.
 

Stanovali smo na više lokacija po Sarajevu i to mi je uvijek bila draga činjenica jer sam imao priliku da više ulica zovem svojim. Vazda smo imali scena sa gazdama. Većinom su to bili fini ljudi u odnosu na nas, koji smo uvijek kasnili s kirijama. Kad bi izmiri napokon kiriju negdje početkom mjeseca znali bi se tolko napit od dragosti i olakšanja, jer smo znali da narednih mjesec nećemo dobijat poruke svakakvih sadržaja. Te prepiske s gazdama su vazda bile smiješne. Je ne znam šta su ti ljudi sve kontali o nama. Uvijek smo ostajali dužni. A bili smo namazani, znali smo se dovest u situaciju ja i Mali krenemo do gazde Dragana da mu vratimo ključ i da se iselimo, a uzmemo ga na foru, puknemo socijalu, vratimo se u stan sa dva ključa da se ne patimo s jednim. Ključevi su nam uvijek bili velika briga. Milion puta bi nam Eda znao zaspat, pa ja i Mali prespavamo u haustoru na minus tristo. Sjećam se jednom, dok smo kod hotela Evropa stanovali, u ulici Sime Milutinovića,  Eda nam bio zaspo, i tek nakon 82 propuštena otvara vrata, podbuho od sna i govori, sa osmijehom i pokazujući rukom na uho: Čuje brat sve.

Mahe je bio još tvrđeg sna i nije ga mogo svako probudit. Kad Mahe kaže hee brate sam da brat malo noge svoje opruži znaj da ga nema najmanje ujtru do prve smjene, koju je masu puta prespavo. Znali smo ga probudit, hajde Mahe moraš na poso, eto me brate, ustane nekako odgega se do kafića, mi kasnije krenemo njemu na kafu, kafić otvoren gazda se fata za glavu kroz salu, a Mahe u separeu spi snom pravednika.

 Kad smo se ja i Mali popičketali sa gazdaricom i kad smo se selili sa Alfakovca, cijeli život nam je stao u 4 velike crne vreće za smeće. Al eto, i to je dobro, kad smo se sa Čobanije na Alfakovac selili sve nam je stalo u tri vreće, a opet govori mi jedan drug, kasmo se mi popičketali s Ezdeesom ni dvije nismo povukli. Selidbe su isto bile priče za sebe. Eda bi sprti svu hranu iz frižidera u reklamnu kesu, jednom je to bio sadržaj dvije konzerve ribe i po salame, a ja i Mali jorgane i jastuke uprtimo te uletimo u tramvaj, onaj svijet gleda, mi opet ne jebemo i ne pridajemo pažnju svim tim uprtim pogledima. A vrata našeg stana su uvijek bila otvorena za sve dobre ljude. Tako smo jednom imali scenu, ja kod Ede pijem kafu i i dođe ovaj jedan lik, dobar momak, prisralo mu se, a naš stan tu blizu.. Te mu dadnem ja ključeve da ode srat... Ode on, reko Eda da nam neće šta iznijet iz stana.. Kae Eda, ma neće šta ti je... Reko, da hoće makar ono smeće iznijet... Imali smo jednu sobu za smeće, i vazda bi se kanili kad krenemo gdje izać da ćemo ponijet, pa uvijek zaboravimo. I onda bi znali ovako leć i razvijat teorije da li bi vreća smeća bačena sa zadnjeg sprata mogla odletit preko ceste u Miljacku. Eda je govorio da može, jer nakon nekog vremena smeće dobija ubrzanje. Al eto nismo nikad probali, mada je Eda uzimao sve opcije u obzir. Bilo je opcija kojih se sad i ne sjećam, al i njih je uzimao u obzir.


Eda nam je bio kuhar, pošto je bio stariji i iskusniji od nas. Jednom je pravio grah, al nisam se ja tu potrefio, ja navečer došo i sjedimo tako, kad odguli Mahe, reko aa Mahe, dobar hagra. Jest brate, od buhtle neš nikad 'vako odgulit. Pa i neću reko. Ja sam najčešće buhtle iz Imareta jeo. One su mi bile glavna hrana.
Doduše ja sam jednom probo napravit supu, al sam nalio previše vode u šerpu i nakon što sam Maheta pito Mahe možel ovo nama bit volko Mahe mie drmno Boga i reko pa heee brate od te šerpe se kasarna može najest. A sjećam se jednom ja i Eda išli u Konzum da kupimo dvije glavice luka i onaj neki sos od rajčice, da nam on nešto smiksa, i uzmemo to, ostane nam 1.80. Šta ćemo, kako ćemo, hajmo reko u kladionicu bingo bacit, ako šta dadne dadne. I krenemo, kad cigić neki stoji ispred Cheersa, i govori JOOJ DAJTE MI PAAARAAA DA JEDEM. Sam što ne plače, jebo majku, složio facu, pripiso bi mu ćojk njivu kad ga vidi. Isto onaj mali iz filma Ljeto u zlatnoj dolini kad govori: joj čiko mene stomak boli od ovog soka. Kaže Eda, halooo ba, vidiš da i mi neamo, vidiš da smo kupili dvie glavice luka da jedemo, evo gledaj. Daj ti meni za cigara da imamo. Fali nam dvaes feninga. Kad vadi mali nake siće, dade nam 20 feninga kaže eto vam jebote 20 feninga. I mi skrenemo u kladionicu, kad dere se on odozdo: Jel to za kladionice tražite!? E nećete više nikad dobit!

 Sjećam se još jedne tužne scene iz Konzuma, kad sam ušo jednom prilikom da kupim sok od brusnice i Frondi il tako neki kurac od keksa, i kako ulazim čujem gore neka galama u zadnjem dijelu. Šta će ti bit, neki lik doš'o sa ženom da uzme ćerestu. On je nizak, nabijen, ljutit, običan proleter. I valjda ona jadnica uzela hrenovke kad on planu:'botebog više i hrenovke. Znaš li išta drugo osim hrenovki spremit. Neću sad ništa, saću saam hljeb jest. I izađe isred da zapali. Uzela ga huja, što bi se reklo. Ona tu stoji ko pokisla, s korpom u ruci, i hrenovkama u njoj pitajući se garant neka Hamletovska pitanja.. Ja priđem, platim svoj sok od brusnice i Frondi il tako neki kurac od keksa i izađem.

Valjalo bi još reći da je Eda također bio u marincima. To je bio prvi strani vojnik što je ušo u Bagdad. I to čim je ušo, ode u prodavnicu i kae onoj pički što radi, daj mi kutiju cigara, i imatel puding, pošto Eda voli puding. Kae mu ova neamo, slabi smo s pudingom. Dobro kae, dajte mi onda 4l mlijeka, od kamile, jel. Uzme to i izađe. A kad je igro u Želji, išo na gostovanje Olimpijakosu. I priča mi tako,  bokte, kaže, ja izašo na teren pred 65328 gledalaca, reko jebote hljeb vidi raje. Kontaš, ja naviko igrat pred hiljadu, dvije, sad odjednom pred tolko svijeta istrčo. I priča, kae teška tekma, 0 0, kad šta će ti bit, u 83oj proleti ovaj Arap nakav, ljetos stigo iz Al-Ahlija, nabaci mi, jae s 18 metara glavom zakačim, fljas, u rašlje, ništa joj golman nije mogo, i dobijemo 1:0. Svestrana ličnost nadasve. Znao bi se i pobit nerijetko. Jednom je udaro nakog lika u podrumu kafića u kojem je radio pola sata. Kaže ja umro više, ne znam sta cu, od muke uzeo tabure i njim ga mlatio. Kad kaže dize se lik i govori haj ba Eda gor da popijemo kafu, rijesicemo. Bokte, njemu nista,mene izveli iz podruma, sjeo ne mogu cigare drzat od umora.

Od Ede sam naučio dosta stvari. Jednu noć smo prolazili pored Alijinog mezara, i vidim niko ga više i ne čuva. Šta je reko ovo Eda? Ma imaju kamere sad. Aha reko. A kad sam ga zvao da uđe sa mnom u neki seknd hend da probam jedan džemer, samo mi je reko, daj bolan jesil normalan, hoš da explodira na tebi. Od tada imam dozu sumnje u seknd hendove. Također nerijetko bi mi objasni u kratkim crtama i cjelokupnu situaciju tranzicijske BiH. Šta reko ti Eda kontaš kako će se šta će se? On mi samo reče, pa mora se brate nešto radit. Ne jede u mene mali zidove s kuće. A i da jede, dosad bi kuću pojeo. Al ne treba se kaže predavat, ne znam da li si znao, al čudne se stvari dešavaju u gradu u zadnje vrijeme. Ima kaže naka sekta na Alpašinu, i babe se nake okupljaju u podrumima navečer, kontaš, popale svijeće, i mašu oklagijama u zraku... Prizivaju strane investitore...

Jedna naša noć bi bila i slika gdje ja i Eda ležimo i gledamo televizor, a Mali tamo pola sata nešto piše na palomu. Za to vrijeme bi mi Eda ispričaj i kako  je Hitler im'o pičku na Vratniku. Halima se zvala. I poslo Hitler 10 tenkova iz Berlina po nju. I došli oni njoj na vrata, vako nako, hoće Firer da pođete s nama u Berlin, želi da vas vidi. Halima im rekla jebo vam Hitler mater, i vi njemu.Te bi mi još ispričaj kako je bio i blagajnik u školi. I kako su mu jednom djeca dala pare za knjige, a on poslije škole s nekim haverom u kafanu ode i propije djeci knjige. I sošo sutra u školu, treba na petom času predat pare, kae okupim ja njih, slušajte vamo, jebiga nemam para, moraćete mi opet skupit za knjige. Ovi fol popizde, na njega, našuta Eda tu dvojicu, te se ostali smire. I rekli mu, dobro et, mi ćemo skupit opet pare, al neš više nikad bit blagajnik, a on im je reko pa ne moram. I priča on meni tako, kad javlja se Mahe u pola priče, hee Mali bogati gdje živi Hajrija Gegaj? Ma ne znam bolan Mahe pusti me sad. Ja se nagnem da vidim šta to Mali toliko piše na jednoj palomi, kad on napis'o velikim slovima HALID BEŠLIĆ. E svašta reko.

Mali je doživio kliničku smrt nekad u mladosti i kaže da je umjesto one svjetlosti vidio konobara kako mu nosi pive na tacni s kraja tunela i probudi se. Mali me je upozno s Kumom. Svi smo ga zvali Kum jer je i on svima obraćo sa Kume.. Kasne tridesete, ne radi, dobar u duši. Često bi znao naletit navečer oko 12 do nas, kad mi s posla dođemo. Jednom tako dođe i počnemo gledat neki vanzemaljski film i pita ga Mali, Kume vjeruješ li ti u vanzemaljce? Joj kad se upali lik bokte, čuj vjerujem li, pa jesil ti lud kume, đe neš vjerovat. Eto kaže najbliže nama su skoro bili u Rumuniji tam il je Bugarskoj. Isto zastade, gleda ono ozbiljno i reče: pa jes vidio da u Kanadi i u Americi malo malo pa pizdariju naprave. To je ba kume naoružano onim laserskim pištoljima, i ne vidiš kad te ubije. Nie bio naročito dobar sa brojevima. Nas je ubjeđivo kako je neki lik u OBIJU zaradio milione za smjenu.
 Kum je vidio i Njemačku. Govori Mali mi tek saznali da je otišo on se već navečer vraća, protjerali ga odma. Kad sam ga upito šta ima u Njemačkoj, reče mi kako je bio u zetovom stanu u Frankfurtu i cijeli dan gledo sa balkona aerodrom. I spomenu mu Mali aerodrom kad upali se on: ma kume moi znaš kako im je velik aerodrom, ima kume ko dva Sarajeva. Isto stade. Ma šta, ma ko do Hadžića, ma kurac ima i više... Mi popadali on i dalje objašnjava, ma ima do Konjica kume majkemi. Treba ti kaže sedmica dana s autom da ga obiđeš. Kaže kume vako jedan stoji u zraku pet minuta kontaš, stoji brate u zraku i čeka dok ovaj uzleti da se on parkira. I kako to ispriča, zastade i poče gledat u sijalicu i poče se derat na nas, jebo vas grom! Govori mu Mali, šta je ba Kume? Kaže što ne promijenite sijalicu. Pa što Kume? Čuj što, koliko ova ima vati? Govori Mali, pa 60. Imam ja kaže kod kuće sijalicu sto vati, saću je donijet. I sam ustade i ode... Kum je najčešće tako napušto sijela. Sam ustane, ode i ne vrati se do sutra navečer. Jedom je tako u po noći skočio i otišo kući po neki CD sa dobrom muzikom koji naravno nikad nije donio.

I bilo je tih likova, i toplih ljudskih priča još nebrojeno puno.. Što Eda kaže, uspomene brate, to su beli novci za crne dane... Sjećam se još jedne Edine rečenice za prijateljstvo, kad je reko nemam ja brate hiljadu prijatelja, a nit želim da imam. A kad bi poručivo šta ženama znao bi reć, nemoj nikad bit ženska kojoj će bit pojam odlazak na Jadransko more... I naumpadnu mi tako one hladne noći kad nam je na minus deset gorilo, te mi dođe toplo oko srca..

21.07.2013.

Maštanja kopnenih mornara

Maloprije je lajao pas iznad Siročetove kuće,
a onda sam čuo pucanj.
Samo jedan.
I nisam htio pisat tužnu pjesmu,
al tužne stvari se vani događaju.
Maleci divljaju pod jorganom,
a ti si vaga, esteta.
Al nemoj molim te toliko da se šminkaš,
razmaže se po meni,
i usne mi se osuše i ispucaju,
i sjajilo mi bude po licu
i još milion stvari zbog kojih te volim nenašminkanu.
Jer ja sam zatucani Balkanac koji ne aplicira
ni na šta što je na engleskom.
Ne volim imat irgeta pored sebe.
Volim sve sam.
Gdje ti živi ta Nermina da je ja nazovem,
da joj kažem da ni ja nisam
laskalo otmenih krava i pevač prodanih prava,
već da pevam tužnima.
Jer tuga oslobađa.
A sve bi možda bilo drugačije
da sam rođen ko neko drugi,
neko sretan,
neko s kućom pored mora.
I sve je ljepše kad u Pločama izađeš iz voza
i uđeš u autobus sa klimom
koji vozi za Gradac.
Preplanule Šveđanke,
Kineskinje bosih nogu.
Mali milion slika u memorijskim karticama.
Vazda nosim sok i napušen sam,
u starkama bosih nogu.
Ima tu i brkatih gospodina s novinama
u rukama,
u šorcu i polo majici,
sa sve sandalama na nogama.
I onaj osjećaj kad iza krivine ugledaš
more.
Kad ugledaš more,
i prije nego ga brkati gospodin ugleda,
skineš ćale,
i više nije sve crno,
kad ugledaš more.

20.juli, 5:38 h, u provinciji
29.01.2013.

Kad izađeš pritvori vrata

U uglu njen pas drijema,
ne sluteći da noćas anđeli boluju od
dokolice.
U drugom kraju sobe, ti u tajanstveni kurziv
kuješ neki jasan nauk.
Ideš.
Već sutra će ovdje parketi da šute
bez tvojih koraka.
Ostavljaš mi miris uvijek oprane kose
i olizane viljuške.

Šta ću tek sa sobom, među ova 4 zida,
u Cohenovo vrijeme,
4 ujutro,
kad već sve prestane da me radi?

Gledam te, pod svjetlošću lampe,
dok ti se dim cigare, izvijajući se
ispod abažura,
gubi u kosi.
Zašivam u mislima sve one trenutke
i sve rasparene riječi i zakrpe od razgovora,
i kontam bil' te pit'o
da mi već jednom objasniš
na koliko stepeni da perem košulje.
Al' nije vrijeme za to.

Već sutra ću ovdje sam sjediti
i gledati sve te lijepe ljude na TV-u.
Nečije idole.,
I moraću se priviknuti na činjenicu
da postoji život i bez tebe.
To će biti jednako teško kao teti sa
šaltera,
ex-ju kova, nakon 26 godina
papira i olovke
objasniti kako se koristi kompjuter.

Rekao bih ti da te volim,
na svim jezicima nestalih civilizacija.
Ali čemu to?
Čemu sve te kardijalne hipohondrije i
jadi prostrijeljenih kanconijera?
I oni su pišali s mosta Ponte Rialto.

Iznijela si koferčić u hodnik
i vratila se da se rastanemo.
Nijedno od nas ne očekuje tragičan sloumoušn,
u kojem bi se dugo gledali,
dok već jedno od nas ne pusti suzu.
Suza nema.
Kad te ispratim, znam da ću
još dugo
ostati zagledan u tvoju praznu šoljicu,
fasciniran činjenicom
kako ti nikad ne ostane trag od kafe i usana po rubovima.

I bit će već kasno,
opraću zube
jer me u zadnje vrijeme strah da ne sjebem plombu
na šestici,
a onda ću leći i zamišljati ples tužne djece
rasprodanih uspomena,
i Senegalce koji prodaju marokanski šit,
znajući da već ujutro u ogledalu
neću zateći osobu koju sam noć prije
u njemu ostavio.

A.A.Elijevsky, 28.januar 2013., 3:27 h, Ul.Sime Milutinovića, Sarajevo

21.07.2012.

Menjik.

Otpravnik vozova je čekićem
udarao siroče na stanici.
Jednoj starici se neprestano tresla glava.
Gledao sam mladića koji se
spalio i kao lud
čistio svoje patike.
beba na volane je gola puzala i govorila:
Ali gospođo, mene boli kurac što me volite.
U oko joj je bila zabodena zahrđala značka.
Za to vrijeme, tri goluba su repovima frezali beton
i udvarali se ženkama.
Jel te poljubio?
Nije.
Lažeš.
Ja sam njega.


Nemoj više da potenciraš na nama
u ovom životu.
Mogu li vas ponuditi olovkama?
Ne, ja volim njen jeftini parfem.
Srećem je često u ženama koje koračaju asfaltnim gradovima.
U wc šolji mi se grupišu kontinenti od mokraće.
Alžirski reprezentativci su umirali na terenu
predozirani marokanskim šitom.
Hrvati su jaknu nazvali đaketom.
Preko žice je neko rekao da je u Štrosmajerovoj
postavljena bomba.
Sjedim ispred katedrale i gledam malograđansku rulju kako bježi.
Ostale su šoljice zalijepljene za tacne.


S melanholičnim osmijehom
lagano truhneš ispod svoje suknje.
Ja možda nemam ništa.
Ali nemaš predstavu koliko je to moje ništa.
Mogli smo i ja i ti i djeca nam
stat u njega,
i da nam još ostane
za pod stare dane.
Izraelski konji su plakali.
Neko im je zapalio čičkavu grivu.
Plačete, pičke, plačete.
Ne plačemo materemi.

Umro je čovjek kojeg niko ne želi
prenijeti do gasulhane.
On se mrtav dere:
Mašo, Mašinka,
ne daj im da bude Drekavca.
Ne daj im da pomiču menjik.
U međuvremenu je pojeftinilo brašno.
Mlin Nezić, TIP 500.
Jedno krezavo dijete je plakalo.
Neko mu je ukrao pare od exkurzije.
Ostala su pod miškom nosila vekne hljeba.
Prošle su žice ispod i iznad kuća.
Nema ljudi na ulici.

Usamljen sam jahač atova i
gonič svojih snova.
Plod ispražnjene generacije.
Oči uvijek na crvenom.

20.07.2012.

Balirka za snove

Mravi su kolali gore-dolje po jabuci.
Ja ne znam šta traže na njoj
kad je skoro truhla.
Svraka, prljava poput automehaničara,
je zabadala kljun u zemlju.
Vidio sam na brdu obrise psa
i djece koja su ga vodala na lancu.
On je kao cirkuski pajac skakao oko njih,
zabavljajući ih.
Trojica biciklista pedaljaju nekud.
Dalekovodi su nikli po brdima.
Neko je posjek'o ašlamu
na koju sam se penj'o svake godine.
Čuje se voz koji ode u Ploče.
Auta imaju svoja raspoloženja.
Golf 2 je tužan.
Poželim da kleknem ispred njega
i da ljubim njegovu masku,
jer osjećam tu patnju.
Kuće su razbacane i nebitne.
A u svakoj postoji jedna priča i sudbina.
Izbaliraću svoje snove.
Snovi u balama, pokriveni UNHCR folijom.
Sa pleksiglasa se farba teško čisti,
jer su se drvene bandere posvađale
sa betonskim.
Usljed nestašice ideja po plafonu se pofato sač.
Gust je saobraćaj u mojoj glavi.
Špica mi je ko na Marindvoru u 5 popodne.
Krofne su bile ko kurac,
al' smo ih jeli.
19.07.2012.

Avida Dollars.

Sjećate li se bradatih mladića?

Sigurno ne.

Pričaću vam o njima.

Quando, quando.

Postoje djevojke kojima se obraća sa

''ks, ks''.

Ljepotice iz Pitjerburških salona

nudile su se

mandžurijskim rudarima.

Nikome se ne ide praznih ruku.

Posmatram gosta koji ulazi u kuću

sa kesom paprika.

Je li vam neko nekad došao

sa kesom paprika u goste?

 

Sve je bolje od praznih ruku.

Helikopter na navijanje se popeo na parfem

koji je krisnuo i poprskao mog

Hajnriha fon Klajsta.

Mihail Kolhas je skočio na Samuela becketa i

počeo mu trgati korice.

Jedan bestseler je legao na Hipolit Tena

i počeo ga mučki daviti.

Rabindranat Tagore je skakao po stolu i

čupao svoju sijedu kosu.

Zelena svjetla su treptala

dok se igraš s mojim srcem.

Milan Rakić je tamo vukao Crnjanskog za kaput

dok je on nešto ćaskao s Krležom.

S desne strane je Sizif gurao kamen.

Ne valja ti to tako, zadera se neko iz Homerovih spisa.

Puding treba dati Crnjanskom!

Nikada, nikada, zadera se neko iz mase.

Ne seri, Krleža, jebo te svak.

Tagore je prvi zapik'o puding.

Nije, ja sam-dreknu se Crnjanski.

Ne, ne, gospodine, bit će da sam to ja.

Ja sam Alahami, reče Crnjanski again.

Iz mase se začu:

Uuuuu, alahom se zakleo, nema šta

puding ide Crnjanskom.

Odista je tako, i ja se slažem, dodade Krleža.

Nema šta Crnjanski, zakleo si se Alahom, nemam ja tu

šta više tražit. Svaka čast-završi Rabindranat.

Alina. Metalnom kašikom lupam po šoljici

na kojoj je naslikan Hugo.

 

Zar ti misliš da je ovo Ne zauvijek?

Pamučne gaće koje nosiš ti

od pamuka su kojeg sam brao ja.

Muka mi je.

Ovo nisam ja.

Oni će te vodati.

Ugađati ti.

Plaćati.

Oni su te kupili.

Posjeduju te.

Redaju se na tebi.

Jedan ode, drugi dođe.

Kad se svi izredaju na tebi,

hoću li te primiti nazad takvu?

Kakvu.

 

Muka mi je i kad mislim na tebe.

Toplo-hladno.

Imam malu sikiricu na stolu.

Ja moram poć.

Ljudi su se usitnili do te mjere

da su počeli pjevati u zvučnicima.

Pušim izmišljene cigare i meditiram.

Nisi ti za mene. Ja to znam.

Znaš i ti.

I ne znam što te hoću.

Ja sam berač pamuka na plantaži.

Ti si kontradiktorna samoj sebi.

Znaš šta nećeš. U svakom trenutku.

Ali ne znaš kad je taj trenutak.

Ne živi takve snove.

 

 

Moje kuće su od šibica,

pokrivene celofanom.

Avlija mi je potpođena s promašenim listićima

iz Mileniuma.

Ju dont nou mi.

 

 

Sjebala si me.

Zbog tebe sam bio u stanju omrsiti se pred iftar.

A tebe vodaju po iftarima odže i adžije.

Privodiš te ine lajkače ko serijske brojeve.

Drug Juko ima nevidljive probleme, 

sad zna i koje.

Neko mu je stavio heroin u piće.

Kaže, kurac ga boli.

Samo šabane, samo šabane!

Dabogda se ti meni kupala u pivi.

Glupa si. Gledam te u oči i kažem ti

da si glupa, jer mogu

i jer mi su mi poderane čarape.

 

 

 

Najlakše je s njima. Ne pregrije ti se glava.

Želim imati kravu kojoj samo ja smijem polagati.

Mogli smo zajedno krast janjad.

A tebe vodaju na janjetinu.

Sve od stranke.

Ti ćeš biti klasična žena jednog snoba

koji ima sve.

Na kapiji će ti pisati

Ovdje čuvam ja-PAS.

 

Sa ostalim se osjećam pretovaren

ko konj.

Ti si zgodna i lijepa.

Imaš kriv nos.

Čak mi se gadi koliko te hoću takvu.

 

Neke su se ljutile na mene što ne mogu

popit gajbu za dva sata.

Ovdje pjesma uzima zasluženu pauzu.

Kristian Amanpor uživo sa Šaša, Robert Desnos

usnio ubijenog košarkaša.

 

Imat ćeš sve, ali nećeš mene.

To ti je dovoljan razlog da se uvjeriš

koliko sam ozbiljan.

Taj kučka stajl bosih nogu sa štiklama

u rukama

i fatanja za mušku bradu stisnute vilice

je isfurao kao i brkovi Merkuri Fredi.

Ne možeš meni prosipati silu.

Nećeš ti mene, ja hoću tebe.

Sama si. Nećeš živjeti dovjeka.

Dozovi se glupačo.

Jer

u protivnom,

doći će dan,

kad će me bolit kurac.

Ohladit ćeš ko kad mati

iznese pitu u hodnik da se ohladi.

Polahko ali sigurno.

Ju dont nou mi.

Ko malog su me tjerali da stojim u avliji ispred tevsije

nebil' mačka naišla.

Tako, kao uplašeni i oprezni dječak nad pitom

sam te mogao gledati.

Ali jebajiga.

Some of these days,

you're gonna miss me honey.

 

Idem pišati, rek'o sam i otiš'o se puhnut.

Jednom sam se frapirao tvojim pogledom.

Gledala si ga zavodljivijim očima nego mene.

Taj izraz kučke koja krvava

i lažno nasmijana

mami vučjaka

samo da ga nagomila.

Jer ti trebaju.

Ja nemam s tobom šta pričati.

Ali doći će opet neko s kim ćemo voljeti

one besmislene kafe.

Tako sam ih zvao.

Kašikom stružem po šoljici od keramike.

Kičmu osjetim.

Jedem puding od gospodina Crnjanskog.

Vidio sam ti kuću.

Kakva ti je ono hajr česma ispred kapije?

Pogađao sam koja je tvoja soba,

i na kojem spratu.

Baš je zanimljivo bilo zaspati tri kuće od tvoje.

Realnija si.

 

Viva Espanja.

Španska revolucija je uvijek

pred našim očima u žutoj prašini.

Iza zavjese od žute prašine,

u uniformama, i sa kapama poput fesova na glavama se

prsa u prsa,

bodu bajonetima oznojeni vojnici.

Ličiš na Penelope Kruz.

Kaže moj jaran:

Al u kurcu.

 

Ima djevojaka koje popiješ.

Ja sam tebe pio,

al mi treba irget da te

poserem.

Nisi lahka za probavit.

Al nisam ni ja.

Nemoj se meni kurčit.

Bez mene, nebitna si ko

semafor u San Andreasu.

 

Sarajevu su usred augustovske noći

ulice pokisle.

Doći će septembar.

Jedem šine s pruge.

Kupit ću bijelog stojadina.

U pičku maternu,

kakvog ću kupit

stojadina.

 

Uvijek me potrefe djevojke

koje su ko menađer, pa se moram

boriti sa stotinama menađera.

A meni se ne bori.

Ja radim na plantaži pamuka.

Na tebe se lahko navući.

Prosta si i jednostavna.

Kao reklama si.

Na njoj tri predsjednika i pitanje

Hu iz d JuEs prezident?

To svi znaju, svi će kliknuti na Obamu

i ući u izbor.

Ali sa mnom si imala sreće.

Ja sam gledao i anderver,

ju dont nou mi.

Ti smo.

 

 

Jel se sjećaš bradatih mladića?

Sigurno ne.

Vi?

Ne.

Vidite, nismo na istim frekvencijama.

Nije ti ovo hepi ending,

nabijem na kurac i Sex i Grad i lakirana ženska kopita.

Kad su me odveli u bolnicu, bilo je ljeto.

Kroz borove mi je sunce obasjavalo lice,

a oko mene su retardirana dječica brala cvijeće.

Sobe su bile hladne.

Mem se pofatao u ćoškovima.

Željezni kreveti ofarbani u bijelo,

podobro zahvaćeni hrđom.

Nije li to svaka bolnica ex-jugoslavenske kinematografije.

 

Tvoji barići su kao Hitlerovi vojnici.

Monotoni, isti, serijski brojevi.

Uniformisani,

najbolje opremljeni.

I svi oni umiru, kao na filmu,

na isti način.

Uhvate se za srce, izbeče oči,

poluotvorenih usta,

naprave jednu piruetu,

i padnu.

Mrtvi.

A meni,

meni se jebe ba za Hitlerove vojnike.

Djevojko,

sve ovo,

meni liči na jednu provokaciju.

 

 

Sjećaš li se bradatih mladića?

Ja kod njih imam čitav plus.

Ti ćeš izgleda kod mene

samo ući na listu s rednim brojem.

Kroz pjesmu sam izdefinisao

jedan tužni rastanak.

Zamisli da je to rastanak kod Kalemegdana.

Gdje evo, kao kod Crnjanskog,

silazimo iz grada kao dve suze,

kad naporedo kanu,

s naboranog lica.

Sretan put i mirno more.

Gledaj ispred sebe da

ne povraćaš.
10.07.2012.

Epos o govnima

Tog jutra su mi se i govna činila
tužnim.
Izlazila su iz mene mirno,
dostojanstveno,
kao da znaju da idu na
vlastiti sprovod.
Klizeći, ostavljala su trag po bijeloj
keramici.
U šolji su pravila mjesto za sljedeće.
Golubovi su slušali reggae.
Biće nam dobro s vremena na vrijeme.
Plavi bokal s limunadom.
Ja, ja sam odvrn'o vodu iz cjevčice
i opr'o se.
Pogledao sam ih značajno
prije nego sam pritisn'o gumb
na vodokotliću.
Zadnje što su uradila
bio je jedan pažnje vrijedan kovitlac sa bujicom,
koja ih je na kraju ipak potopila.
Moje tijelo je puno ožiljaka.
Svaki ima svoju priču.
Jednom ću nekome ispričati historiju
svakog ožiljka.
Još sam sapunom očistio
trag s ruku i otišao
u krevet.
Ta govna imaju kurvinsku sudbinu.
Iskaču bez padobrana,
plivači nisu.
Govno je dio nas.
Mi smo ubice govana.
Ko im jebe mater.
Možda u budućnosti čovjek bude pažljiv.
Možda će srati govna sa
šlaufom i padobrančićem.
Bilo bi lijepo živjeti u takvom vremenu.

08.07.2012.

Isfurali su brkovi Merkuri Fredi

Ne znam za vas,
ali u sedmom i u osmom smo se svi iz osnovne ložili
na Adnu Podbičanin.
pubertet udara, drkaš u 16,
dođeš na veliki odmor, jedeš sendvič
i gledaš je kad krene u školu, kroz ogradu,
onakvu, na štiklama, malu, nabijenu,
s onim kučkastim hodom,
kako ide prema autobuskoj
čekat bus za Sarajevo..
Ona je bila naša lutka sa naslovne strane.
Rođak je sreo večeras u Visokom na vašeru.
Ma grohnula riba.
Šteta.

Večeras after u zatvoru.
Krmeljaš.
Ideš u bolnicu vadit nalaze.
U autu ti se mnogo piša
moliš boga da stigneš
Dođeš u bolnicu, zadužiš teglicu u wcu,
neće ni da prokapa.
Jedva par kapi nakupiš...
Sam sebi počinješ govorit PIŠŠ.
I uvijek sam se tripov'o da će mi bit lošiji nalazi
jer nisam napunio makar pola teglice.
što više ispišaš, bolji nalazi.
Tako sam kao mali mislio.

Žvačem Huba Bubu od lubenice
i vozim se u zalazak sunca
prema El Salvadoru,

dok u Vijetnamu,
u Ho Chi Minhu
ima jedna drama dobra mala.

Predmrak i predveče, nisu ista stvar.
Kući ga žena, djeca i mati čekaju
da im donese večeru,
a lik vazdan na mješalici i svratio još
poslije posla, predmrak,
krpit stonog tenisa, kod nakog,
do po' noći..
Ovo je Christian Amanpour, uživo sa Šaša.
Breaking news: Traktor zgazio drogeraša.

Djevojke i njihova prašnjava
lakirana kopita.
Jedna slika studentskog života
bi bila i jedno takvo sijelo na kojem,
u punoj pepelnici,
zapikaš Svoje mjesto na kojem ćeš ugasiti
sljedeću cigaretu.
Sunce zalazi.
Predvečerje skoro.
Bradina...
Sjedim na krovu voza i pijem akumulatore...

Često se javite djevojkama
koje vam ne šalju smajlije.
Šalju vam dvotačke, zagrade,
ali nikad to ne realizuju u
žutoj animaciji.
Njom porobljavate dio nje.
Ona to ne želi.
Smajli je prisan.
Ona ne želi prisnost s vama.
Bez smajlija je ozbiljno.
Sa dvotačkama i odmaknutom zagradom, 
ili smajlijem bez spejsa iza slova
je uljudno,
tek toliko da sami odustanete...
Pazite kome šaljete smajlije!
Treba prihvatiti činjenicu
da se pred našim očima mijenjao
način života.
Došla je nova generacija.
Neka druga vremena
i neki novi folovi.
Sad neku drugu ploču
igla struže.
Tako to mora.

A ja vam moram priznati
da sam liz'o sladoled putem
od Banata prema Sremu.

U Viskonsinu,
moj ahbab Hamo
sije mrkvu i patlidjan.
U Viskonsinu...

 


Stariji postovi

Sranjizam
<< 01/2015 >>
nedponutosricetpetsub
010203
04050607080910
11121314151617
18192021222324
25262728293031


„Sa šesnaest godina, ako želite da znate, ja sam se izlečio od tih profesorskih pojmova slave, koja se postiže kroz literaturu, od večnosti itd... Delo iščezava u duhu sa smrću. [...] U isto vreme, nije nemogućno da bih, prilikom prelaska reke smrti u Haronovoj barci, voleo sa sobom poneti svoja... celokupna dela... pitam se da li bi bilo lakše tako umreti.“

''Tako postadoh ludak. I u ludilu svom pronađoh i slobodu i sigurnost – slobodu usamljenosti i sigurnost od toga da budem shvaćen, jer oni koji nas razumiju porobljavaju nešto u nama.'' (K. Gibran)

''Znate li da je umrla tamnokosa Ana Frank i njeni drugovi i drugarice, vršnjaci, i drugovi njenih drugova i njeni rođaci''. (A.Z)

ELI! ELI! LAMA AZAVTANI!

MOJI FAVORITI

BROJAČ POSJETA
86484

Powered by Blogger.ba